Aflatoksin

Da li je moguće da naša Vlada ladno povećava nivo toksina u mleku za deset puta i pri tom nas ubedjuje kako je to zdravo? Da li igde na svetu postoji takva vlast? Da li iko normalan može da podržava takve ideje?

Da sve je moguce.Samo mislim da je tova dizanje na prasinu.Ako podvrgnemo na analizu sve prehrambene proizvode ima da dojdemo do zapanjujuci rezultati , da nakaru coveka travu da pase.Lebat sto ga jedemo svaci dn,suhomesnati proizvodi,sveze meso ,povrce, riba ,mlecni proizvodi,sokove piva vina recije...sve je plno s aditivi koji izazivaju moderne bolesti.dijabetis holesterol rak itd..nekoj se bogati s tova a drudji se lece od tova...

Demagogija Vučića na RTS-u izaziva ozbiljne stomačne tegobe i nagon za povraćanjem

Vučiću, umesto rođendanskog poklona
by predragpopovic

Za 50. rođendan svog omiljenog vođe, Martin Borman je Adolfu Hitleru poklonio „Orlovo gnezdo“, letnjikovac-bunker. Za 37. rođendan, Aleksandar Vučić je omiljenom sebi poklonio dnevne novine „Pravdu“. (Sličnosti i razlike dva diktatora – bivšeg nemačkog i aktuelnog pro-nemačkog – nisu bitne, ne za ovu tužnu priču o „Pravdi“, najvećoj sramoti u savremenoj istoriji srpskog novinarstva. Uglavnom, tek da napomenem, „Orlovo gnezdo“ je trajalo duže.) Moje učešće u tom užasu počelo je deset meseci pre objavljivanja prvog broja „Pravde“. Početkom juna 2006, nekog prepodneva, s dvoje kolega sedeo sam u tadašnjoj „Ajši“ i bezazleno bistrio listu „Meridijana“, kad se pakao otvorio. Tačnije, u roku od desetak minuta, javila su mi se dva crna vraga. Prvi je bio neki Cobe, saradnik Bogoljuba Karića. Rekao mi je kako „predsednik“ želi da pravi dnevne novine. Drugi, važniji, poziv stiže od Vučića. Moramo hitno da se vidimo, i on hoće da pokrene novine.
Ortaci koji su svedočili tim telefonskim razgovorima nisu mogli da se čudom načude mojoj spremnosti da pre prihvatim saradnju s kriminalcem u bekstvu, nego s generalnim sekretarom najjače stranke, najperspektivnijim mladim politikantom. Do tada, s Bogoljubom sam se sto puta dogovarao da pravimo novine. Svaki put smo se lako sporazumeli i rukovali, pa još lakše zaboravljali na to. S druge strane, s Vučićem nisam imao nikakvih iskustava tog tipa, saradnja se svodila isključivo na njegovo povremeno pojavljivanje u novinama u kojima sam radio. Ipak, Karić mi je bio srcu draži. Karić da, ali ne i njegovi saradnici, koje je zadužio da organizuju proizvodnju novina. Posle dva meseca smaranja, obavestio sam Cobeta i tzv. direktorku Ljubicu Vukotić da odustajem.
Vučić nije odustajao. Posle trapavog početka razgovora, konkretizovao je ideju. Kao investitora predstavio mi je Nebojšu Mišića, o kome sam do tada znao samo da su ga mediji dovodili u vezu s aferom „Janjušević-Kolesar“. Napravio sam biznis plan, ponudio nekoliko dizajnerskih modela, predložio naziv novina („Direkt“), a Vučić se bavio operativnim poslovima. Jedno septembarsko veče, negde oko ponoći, zajedno smo, sve s Mišićem, išli u zgradu „Beka“, negde u centru Zemuna, da gledamo poslovni prostor u kome bi mogla da se smesti redakcija. Razišli smo se uz Vučićevu napomenu da se „sutra obavezno čujemo i vidimo, javiće se“.
Prošla su dva meseca, mirna i tiha, bez Vučića. Umesto njega, javila se direktorka Ljubica, kaže da Bogoljub hoće da se čuje sa mnom. Tako je i bilo. Posle strogo konspirativnog razgovora, odnekud s bezbedne udaljenosti, Karić se javio, u pet minuta razgovora sve smo se dogovorili i tako su nastale dnevne novine „Opozicija“.

Prvi broj „Pravde“

U Beogradu možeš sve da sakriješ – i ko je koga ubio, koji političar ima vanbračnu decu, koji tajkun je kome poklonio audija – samo ne to ko stoji iza kojih novina. Od januara 2007. čaršijom je krenula priča da Vučić pokreće list koji će se zvati „Pravda“. Krajem februara i prvih dana marta osvanuli su bilbordi i spotovi na „Pinku“, a 5. marta se pojavio i prvi broj.
Tog jutra, neoprezno sam prolazio kroz redakciju „Opozicije“. Koleginica Bojana je upravo završila snimanje intervjua s Vučićem (naslov je bio: „Šešelj uskoro u Beogradu“), zaustavila me, pružila slušalicu i rekla mi da on hoće da se čujemo.
- Gde si, Vučiću? Čestitam ti na pokretanju „Pravde“ – rekoh.
Prvo sam čuo tužan uzdah, pa laž:
- Ma, ne zajebavaj, nemam veze s tim... Zar treba u Danila da ti se kunem?
- Nemoj da se kuneš, to nikako. Nego, ako sretneš nekoga ko ima veze s „Pravdom“, ti mu se zahvali u moje ime. Od danas, „Opozicija“ nisu najgore novine u Srbiji. Hvala ti.
- Ajde, jebi, jebi...
Smandrljao je razgovor, a ja nisam ni naslutio da je to tek uvod u ono što će se desiti u četvrtak, tri dana kasnije.
- Peđa, javiće ti se Brana Prostran, s njim razgovaraj o preuzimanju „Pravde“. S njim se dogovaraj kao sa mnom. Ja sutra ujutru idem u Hag, vraćam se u nedelju, tada ćemo da se vidimo, ali ti ćeš do tada već da budeš glavni urednik „Pravde“.
- Vučiću, kakve ti veze imaš s „Pravdom“?
- Zajebavaj koliko hoćeš, ali sedi s Branom i sve se dogovorite...
Bog je nekad pravi šeret, na strmini doda teret. „Opozicija“ se u tom trenutku uveliko kotrljala niz strminu, prvenstveno zahvaljujući Bogoljubovom bratu Dragomiru i famoznoj direktorki Ljubici. (Zadužili su me da i o njima napišem istinu, ali to će sačekati neki drugi tekst.) Da bih uhlebio dvadesetak saradnika, lako sam se dogovorio s Prostranom, a sve je aminovao Vučić, koji mi se javljao 20 puta dnevno iz Haga.
Prvi otkaz sam dao već nakon 14 sekundi od početka primopredaje dužnosti glavnog urednika, još dok je Đorđe Martić izgovarao startnu rečenicu. Nikada neću sebi oprostiti što sam dozvolio da me Brana Prostran i Jugoslav Petković spreče da izađem iz redakcije. Avantura u kojoj sam, kako sam i najavio Vučiću, nameravao da učestvujem najviše tri meseca, pretvorila se u horor dug tri i po godine, s posledicama koje me i danas prate.

Poltroni i vođa

Da je Frojd poznavao Vučića, psihoanaliza bi danas izgledala drugačije. U to sam bio uveren i pre neposrednje saradnje s njim, a jedan od upečatljivijih dokaza je upravo nervoza s kojom su se njegovi bormani pripremali za obeležavanje rođendana vođe. U Vučićevom stanu, krajem februara 2008, održano je nekoliko sastanaka na kojima je glavna tema bila – organizacija proslave godišnjice „Pravde“. Moja primedba da ne dolazi u obzir da se hepening održi 5. marta zgrozila je ostrašćene vučićevce.
- Mora 5. marta – rekao mi je Nebojša Stefanović, a podržali su ga svi prisutni.
- Ma, ni govora, to je sreda. Proslavu ćemo održati u petak, kad završimo s vikend brojem...
- Ali, 5. marta je Alekov rođendan! – šokirao se Stefanović mojoj jeresi.
- Pa, šta? – mene je šokirala poltronska spremnost da se naruši rad redakcije u slavu voljenog vođe.
Skromni Vučić je skrušeno pristao na petak. Naravno, to ne umanjuje utisak o bolesnoj potrebi da, ritualno, „svoje treće dete“, odvratnu „Pravdu“, porodi na svoj rođendan.

Mogu da zamislim način na koji će Aleksandar Vučić obeležiti svoj 43. rođendan, prvi od novog dolaska na vlast. Mogu, ali neću, da ne psujem.

- Predrag Popović -

Vučiću, umesto rođendanskog poklona
by predragpopovic

A ko je bio tog Peđu po ušima da s đavolom tikve sadi, pa sad reve ko magare,a?