10 godina od napada na SAD

Svako ko nastoji da poseti poslovni centar u Vašingtonu dobija
podsetnik o tome kako se američka bezbednost promenila zbog događaja od
11. septembra. Međutim, iako je porasla zabrinutost zbog terorizma, a
ograničenja u vezi sa imigracijom postala stroža, histerija od prvih
dana nakon 11. septembra se smirila. Nove agencije kao što su Odsek za
domaću bezbednost, direktor nacionalne obaveštajne službe i unapređeni
antiteroristički centar nisu promenili američku vladu, a što se većine
Amerikanaca tiče, lične slobode gotovo da nisu bile ugrožene. Unutar SAD
više nije bilo napada ogromnih razmera i brzo je ponovo uspostavljen
mir.
Privatizacija rata
Međutim, taj očigledan povratak
normalnosti ne treba da nas zavara kada je reč o značaju 11. septembra
na duge staze. Kako sam rekao u svojoj knjizi „Budućnost moći“, jedna od
najvećih promena moći u ovo doba globalnih infomacija jeste jačanje
nedržavnih igrača. Al Kaida je ubila više Amerikanaca 11. septembra,
nego što je to učinila Vlada Japana prilikom napada u Perl Harburu 1941.
To bi se možda moglo nazvati „privatizacijom rata“.
Tokom
hladnog rata SAD su čak u tehnološkom smislu bile ranjivije kada je reč o
nuklearnom napadu Rusije, ali je „obostrano zagarantovana destrukcija“
sprečila najgore tako što je zahvaljujući njoj ranjivost bila manje-više
simetrična. Rusija je kontrolisala veliku silu, ali ona nije mogla da
uspostavi moć nad SAD pomoću svog arsenala.
Međutim, dve
nepodudarnosti išle su na ruku Al Kaidi u septembru 2001. Prvo, bilo je
nepodudarnosti informacija. Teroristi su imali dobre informacije o
metama, dok su SAD pre 11. septembra imale malo informacija o identitetu
i lokaciji terorističkih mreža. U izveštaju pojedinih vlada prognoziran
je stepen u kojem nedržavni igrači mogu da oštete velike države, ali
izvedeni zaključci nisu objedinjeni u zvanične planove.
Drugo,
bilo je nepodudarnosti kada je reč o pažnji. Veliki broj interesa i
ciljeva često skreću pažnju velikom igraču sa manjeg, koji nasuprot
njemu može da usredsredi pažnju i učiniće to s većom lakoćom. U
američkom obaveštajnom sistemu bilo je prilično informacija o Al Kaidi,
ali SAD nisu mogle dosledno da obrade informacije koje su prikupile
njene agencije.
Međutim, pokretači „nezvaničnog“ nasilja nemaju
stalnu prednost zahvaljujući nepodudarnosti informacija i pažnje.
Savršena bezbednost definitivno ne postoji, a u istorijskom smislu,
često je bilo potrebno da dođe do smene generacije da bi se povukli
talasi terorizma. Uprkos tome, zahvaljujući eliminisanju vrhovnih lidera
Al Kaide, jačanju američke obaveštajne službe, strožijim pograničnim
kontrolama i većoj saradnji između FBI i CIA, Amerika i njieni saveznici
očito su bezbedniji.
Ipak, postoje veće lekcije kojima nas uče
događaji od 11. septembra kada je reč o ulozi ideja i meke moći.
Analitičari su tradicionalno iznosili pretpostavke da pobeda sleduje
strani s boljom vojskom ili većom snagom; u dobu informacija na ishod je
takođe uticalo i to ko ima bolju priču. Konkurentne priče su bitne, a
terorizam se tiče priče i političke drame.
Bušova taktička greška
Manji
igrač ne može da se takmiči s većim kada je reč o vojnoj moći, ali može
da koristi nasilje da definiše svetsku agendu i napravi priče koje
utiču na meku moć njegovih meta. Osama bin Laden je bio veoma vešt na
priči. Nije mogao da nanese onoliko štete SAD koliko se nadao, ali je
uspeo da deset godina dominira na svetskoj agendi, a to što je početna
američka reakcija bila nepodesna značilo je da on može da nametne veće
troškove SAD nego što je bilo potrebno.
Predsednik Džordž Buš je
napravio taktičku grešku kada je objavio „globalni rat terorizmu“. Više
bi postigao da je definisao reakciju kao odgovor Al Kaidi, koja je
objavila rat SAD. Globalni rat teroru pogrešno je tumačen da bi se
opravdao široki dijapazon akcija, uključujući pogrešno vođen i skup rat u
Iraku, kojim je pokvaren američki imidž. Šta više, veliki broj
muslimana je pogrešno shvatio ovu objavu kao napad na islam, što nije
bila namera Amerike, ali se to uklapalo u napore Bin Ladena da pogorša
percepciju SAD u ključnim muslimanskim zemljama.
Do mere da su
bilion ili više dolara neizmirenih ratnih troškova doprineli budžetskom
deficitu koji danas muči SAD, Bin Laden je mogao da ugrozi američku
tvrdu moć. A prava cena 11. septembra možda mogu da budu oportunitetni
troškovi - veći deo prve decenije ovog veka, pošto je svet postepeno
okretao centar gravitacije ka Aziji, SAD su bile preokupirane pogrešnim
ratom na Bliskom istoku.
Ključna lekcija događaja od 11.
septembra jeste da je tvrda vojna moć od suštinskog značaja u borbi
protiv terorizma koji sprovode novi Bin Ladeni, ali da je meka moć ideja
i legitimitet ključan za osvajanje srca i duša muslimanskog
stanovništva, glavne struje čije pripadnike bi Al Kaida htela da
angažuje. Strategija „pametne sile“ ne zapostavlja oruđa meke sile.
Međutim,
možda najvažnija lekcija koja može da se izvuče iz događaja od 11.
septembra, bar za Ameriku, jeste da spoljna politika SAD treba da sledi
savet predsednika Dvajta Ajzenhauera od pre pola veka - ne mešajte se u
kopnene okupacione ratove i usredsredite se na očuvanje snage američke
ekonomije.


Da li ovaj suludi čin može da se [You must be registered and logged in to see this link.]